Prezime u Braku: Lični Identitet, Tradicija i Pravo na Izbor

Odluka o prezimenu nakon udaje jedna je od onih koja, naizgled jednostavna i administrativne prirode, može da probudi najdublje emocije, izazove nesaglasice i postavi pitanje samog identiteta. Da li zadržati svoje devojačko prezime, prihvatiti suprugovo ili pronaći kompromis u dva prezimena? Iza ove, za mnoge formalnosti, krije se čitav spektar osećanja, društvenih očekivanja i ličnih uverenja. Ovaj tekst nastoji da osvetli različite aspekte ove teme, pružajući uvid u emotivne i praktične razloge koji stoje iza svakog izbora.

Emotivna vezanost za prezime: "To sam ja"

Za mnoge žene, prezime je neodvojivi deo ličnog identiteta. Nosile su ga celog života, pod njim su završile školu, izgradile karijeru, stekle prijatelje. Ono ih predstavlja. "Ja nosim prezime svog oca i neću ga menjati zbog toga jer ne povezujem to sa njim već sa svojim ličnim identitetom", ističe jedna od sagovornica. Osećaj da se odricanjem od prezimena odriče dela sebe može biti izuzetno jak. Neke žene opisuju pravu tugu i čak depresiju na pomisao na tu promenu, osećajući da bi time izgubile deo svoje istorije i pripadnosti porodici u kojoj su odrasle.

Posebno je emotivno pitanje kada u porodici nema muške dece, pa se devojačko prezime "gasi". Zadržavanjem svog prezimena, žena oseća da čuva deo porodičnog nasleđa za još jednu generaciju. "I ja imam osećaj da bih se odrekla svoje porodice ako bih uzela samo njegovo, a i moje prezime će se ugasiti", deli se iskustvom jedna buduća mlada. Ovaj emotivni faktor često je jači od bilo kakvih društvenih normi.

Društveni pritisak i "tako se to radi"

Sa druge strane, stoji čvrsto ukorenjena tradicija i društvena očekivanja. Na Balkanu je decenijama podrazumevano da žena uzima muževljevo prezime. To se vidi kao simbol stvaranja nove porodice, jedinstva i pripadnosti. Za mnoge muškarce, ali i njihove porodice, ovo je neupitna norma. "Bezbroj je ovakvih tvrdoglavih muškaraca koji misle da je to tradicija i da se to radi", konstatuje jedna žena. Pritisak može biti izravan: "ako ne uzmeš moje prezime, raskidam veridbu", ili suptilniji, kroz osude okoline, porodice ili čak službenika u institucijama.

Žene koje odluče da zadrže svoje prezime često se suočavaju sa nerazumevanjem, podrugljivim komentarima ili etiketiranjem. "Pravili su neki ljudi oko nas čak i sprdnju, gradaciju: 'emancipovana', 'žena sa dva prezimena' ili, još gore, 'ona koja je zadržala svoje prezime'", svedoči jedna od njih. Ovakvi pritisci čine da se lični izbor doživljava kao bunt protiv ustaljenih normi, što pojedinke može da izoluje i stavi u nelagodan položaj.

Brak kao partnerstvo: Traženje kompromisa

U srcu svake zdrave veze trebalo bi da stoji razumevanje, poštovanje i spremnost na kompromis. Pitanje prezimena može biti dobar pokazatelj dinamike budućeg bračnog partnerstva. Ako je jedna strana apsolutno nepopustljiva, namećući svoju volju, to može ukazivati na dublje probleme u komunikaciji i poštovanju autonomije. "Muskarac koji se zgrazava nad činjenicom da je meni važno da svoje prezime zadržim... ne bi se uklopio u karakterni profil muškarca kog ja želim pored sebe", primećuje jedna korisnica.

Srećom, mnogi parovi nalaze zadovoljavajuća rešenja kroz dijalog. Neke žene odlučuju da dodaju muževljevo prezime svom, čuvajući svoj identitet, a istovremeno simbolički prihvatajući novo porodično jedinstvo. "Ja sam rekla da ću dodati njegovo prezime, nisam ga pitala", kaže jedna od njih, ističući svoju autonomiju u donošenju odluke. Drugi muškarci, iako im je drago da supruga uzme njihovo prezime, istinski prihvataju njen izbor ako odluči drugačije. Ključ je u otvorenom razgovoru bez ucenjivanja.

Praktični aspekti: Karijera, dokumenta i birokratija

Osim emotivnih i društvenih, tu su i sasvim pragmatični razlozi. Žene koje su pod devojačkim prezimenom stekle akademske titule, izgradile profesionalni ugled ili poznatu "ličnu marku", često se opredeljuju za zadržavanje ili dodavanje prezimena, kako ne bi izgubile tu prepoznatljivost. Ovo je naročito često kod lekarki, naučnica, umetnica. "Lekarke imaju dva prezimena uglavnom jer su pod devojačkim često diplomirale i specijalizirale... praktično je", objašnjava se.

S druge strane, neke žene kao argument navode birokratske muke promene dokumenata, strah od grešaka u administraciji ili jednostavno želju da se i majka i deca prezivaju isto, što olakšava mnoge svakodnevne situacije. Ipak, važno je napomenuti da se birokratski procesi danas značajno olakšavaju i ne bi trebalo da budu presudni faktor u tako ličnoj odluci.

Šta kaže zakon? Mogućnosti su brojne

U Republici Srbiji, zakon daje više mogućnosti:

• Zadržati svoje devojačko prezime.
• Uzeti prezime supružnika.
• Zadržati svoje i dodati prezime supružnika (maksimum su dva prezimena).
• Supružnici mogu da usvoje potpuno novo, zajedničko prezime.

Zaključak: Slušajte svoje srce, poštujte tuđi izbor

Na kraju, odluka o prezimenu je izuzetno lična. Ona treba da proizilazi iz unutrašnjih uverenja, vrednosti i osećanja, a ne iz straha od osude ili slepog poštovanja tradicije. Kao što jedna od korisnica kaže: "Prezime ne znači ni ljubav prema svojoj porodici ni gubljenje identiteta... prezime ništa ne znači za brak." Suština bračnog zajedništva je u ljubavi, poštovanju i zajedničkom građenju života - sa ili bez promene prezimena.

Najvažnija lekcija iz brojnih iskustava je da treba slušati sopstvene emocije i doneti odluku u dogovoru sa partnerom, bez ucenjivanja. "Nemojte odustajati od svojih ljubavi na prvo neslaganje... sačekajte, njima često treba više vremena nego nama", savetuje jedna žena koja je sa partnerom pronašla kompromis. Bez obzira na izbor - da li je to jedno, dva ili vraćanje na staro prezime nakon nekog vremena - pravi brak će ostati čvrst, jer se ne gradi na slovima u ličnoj karti, već na poverenju, razumevanju i zajedničkom poštovanju.